Možda ste čuli da je stah od javnog nastupa po svom intenzitetu drugi na listi, ispred koga je na pijedestalu strah od smrti.

Prvi korak u prevazilaženju treme je razumevanje zašto se taj parališući strah uopšte javlja.

Trenutak kada stanete pred sve te ljude, koji vas gledaju sa očekivanjem da se informišu, zabave i inspirišu, deluje tako blokirajuće. Osećanje „bori se ili beži“ (koje se vremenom transformiše u pozitivnu tremu) je na početku vašeg govorničkog staža još uvek daleko od vas.

Jer niti možete da se borite, niti da bežite. Ostajete na sceni koliko je potrebno, dok minuti prolaze kao večnost.

Šta se zapravo dešava sa percepcijom i emocijama govornika u tom trenutku?

Svi ti mirni, opušteni i nenaoružani ljudi, koji samo sede i posmatraju vas, počinju da izgledaju zastrašujuće. Kao porotnici od kojih vam zavisi život.

I upravo u tome leži jedan od uzroka straha od javnog nastupa - percepcija publike. Sve dok publiku doživljavate kao neprijatelja i pružate joj otpor, hranite svoj strah. Šta će ko reći ili misliti o vama. Da li će vas osuđivati, kritikovati, podsmevati vam se ili vas sažaljevati zato što ste izgledate bespomoćno. 

U ljudskoj potrebi je da bude prihvaćen i otud potiče briga za mišljenje drugih ljudi. A podržavajući stav okruženja utiče na vrednovanje sebe, prihvatanje i samopoštovanje.

Iako je publika vrlo često nepoznata, naš mozak na nesvesnom nivou itekako prepoznaje učesnike. To su roditelji, vršnjaci, učitelji, profesori i svi, koji su na bilo koji način doprineli tome da dođete do zaključka da nije dovoljno bezbedno da nastupate u javnosti i da je sigurnije povući se prepustiti scenu onima koji to umeju.

Zapravo, trema od javnog nastupa uopšte nema veze sa svim tim ljudima koji su ispred vas (kojih uzgred uopšte niste ni svesni jer se sa publikom niste povezali), već sa vašim mentalnim iskustvom.

Druga činjenica u percepciji publike je što je previše cenimo u odnosu na sebe, odnosno imamo nezdravu dozu strahopoštovanja prema njoj i pripisujemo joj nadmoć.

Sećam se da mi je bukvalno „odzvonila“ u glavi jedna izjava Novaka Đokovića medijima, nakon što je posle niza neuspešnih mečeva sa Nadalom, uspeo da ga po prvi put pobedi. Svi su bili radoznali da saznaju šta se krije iza toga.

Rekao je da prethodni neuspesi nisu bili rezultat loše pripreme, već same njegove percepcije Nadala koji stoji sa druge strane. Kako sam shvatila iz te njegove izjave (a karikiraću malo), za njega je Nadal bio Bog, a on tako mali. Tek kada je prihvatio svoj talenat i otvorio se za mogućnost da može da ga pobedi, mentalno i emotivno se fokusirao se na pobednički rezultat i dobio je meč.

Šta vam to govori?

Morate prvo pobediti u glavi. Postati šampion. Nastup je samo premijerno izvođenje predstave.

Takođe mi je na temu preteranog strahopoštovanja publike i savladavanja treme, bila jako poučna scena iz filma Hari Poter, kada učenici Hogvortsa uče magiju „Ridiculous“ (smešno).

Ona se zasniva na mentalnoj praksi (vizualizaciji) učenika, da predmet svog straha zamisle u bespomoćno smešnom izdanju, upere čarobni štapić u njega i viknu „Ridiculous!“. Tako se na primer, Nevile Longbotom užasno bojao profesora Snejpsa, i u ovoj vežbi ga je zamislo u ženskoj odeći, a Snejps se posramio i izgledao smešno.

Poruka koja stoji iza ovoga je da promenite percepciju ravnoteže moći i pokušate da zamislite svoju nadmoć u suočavanju sa predmetom vašeg straha. Kako sam ja to zamišljala, saznaćete nešto kasnije.

Sada se verovatno pitate od čega bi trebalo da krenete, da biste se oslobodili straha od javnog nastupa.

Postoji više stvari koje treba raditi u isto vreme.

Pre svega, o čemu god da pričate, morate najpre znati o toj temi i teoretski i praktično. 

Jer čim se nađete na nepoznatom terenu, ma koliko god bili harizmatični, preplaviće vas neprijatnost i trema.

Druga stvar je da verujete u to što pričate. Ako radite prezentaciju proizvoda u čiju delotvornost niste sigurni, ne izgledate uverljivo. Publika će vam pokazati izraz lica „ovo ne pije vodu“. 

Uverljivost i samopouzdanje na sceni ima veze sa tim koliko ste strastveni u vezi teme vaše prezentacije.

I treća, najvažnija stvar je priprema same prezentacije. Pre nego što dođete do faze kada upravljate svojom verbalnom i neverbalnom komunikacijom na nesvesnom nivou, pripremajte se sistematično, vodeći računa o svim aspektima javnog nastupa. Što je bolja priprema, bolje je vaše iskustvo, jača se samopouzdanje i smanjuje trema pred sledeći nastup.

Ono što je meni pomoglo u savladavanju treme i usavršavanju javnog nastupa je analiza svih klipinga (fotografija, video i audio zapisa), uočavanje nedostataka i korigovanje istih pri narednom javnom nastupu.

Kada znate kako izgledate dok pričate, a kada vežbate izgledaćete profi, onda je to veliko olakšanje, zato što nema početničkog pritiska „šta će ljudi misliti o meni“. Jer vi tačno znate kako izgledate i ok ste u vezi sa tim. Možete se usredsrediti na temu i voditi računa o vremenu i vezi sa publikom.

Treba mnogo hrabrosti da odgledate audio ili video snimak svog amaterskog javnog nastupa. Jer vrlo često, uopšte nismo svesni svoje pojave, verbalnih i neverbalnih grešaka koje pravimo.

Može se desiti da ste reči „znači“ ili „mislim da“ ponovili jedno pedeset puta, da ste „pevali“ između rečenica, stajali pogrbljeni, cupkali čas na jednu, čas na drugu nogu, vrteli nakit, zabacivali kosu rukom, izbegavali pogled publike, pričali sebi u bradu, odavali utisak nesigurnosti itd.

Kroz ovo smo svi prošli. Ali to je proces učenja.

Kada osvestite svoje slabe tačke, postajete ih svesni tokom javnog nastupa. A u međuvremenu ćete odgledati jedno 20-tak TEDx-a, pronaći stručne tutorijale, literaturu, mentore i kurseve koji će vam pomoći da budete profesionalni. I naravno, kvalitetna priprema za nastup će učiniti svoje.

Toplo preporučujem da se tokom pripreme snimate preko telefona. Tako ćete biti svesni svog nastupa i trajanja prezentacije, pa ćete je prilagoditi vremenu koje imate na raspolaganju.

Evo šta je meni pomoglo pri jednom javnom nastupu sa jako zahtevnom publikom.

Iako volim da budem na sceni, to je za mene bio izazov. Radilo se o projektu koji je bio nov za mene, a publika je imala velika očekivanja.

Pored marljive pripreme, pomogla mi je kombinacija tri stvari: